Sigurna sam da se mnogi sećaju domaćeg soka od višanja koji su pravile teta, baka, mama... Uvek su nas, decu, organizovali da beremo višnje. Bude ti zanimljivo na početku, a posle ti je muka od same pomisli na to da treba obrati višnje sa još desetak stabala. Pa tražiš izgovore da ne odeš na plac, u voćnjak, jer moraš da učiš, čitaš lektiru, boli te glava... Kada se uveče vratiš kući, pružiš se da malo odmoriš, zažmuriš, a pred očima ti i dalje treperi granje i lišće. Tu nije kraj, sutradan se akcija nastavlja jer treba onom plastičnom spravicom povaditi koštice iz puno desetina kilograma višanja. Sok iz voća prska na sve strane, prsti lepljivi, umrljani, ne možeš ih oprati.
